Stanković Branko

	Ime i prezime						Branko Stanković
	Rođen						31/10/1921 † 20/02/2002
	Mesto u timu						Odbrana
	Utakmica za reprezentaciju						61
	Golova za reprezentaciju						3 gola i 2 autogola
	Debitovao						09/05/1946
	Igrao u klubovima						SK Slavija (Sarajevo), BSK (Beograd), FK Crvena Zvezda (Beograd)

 

Rođen 31. oktobra 1921. u Sarajevu, umro 20. februara 2002. u Beogradu.

Kad je 1956. godine poslednji put obukao nacionalni dres, imao je 37 godina i 27 dana i bio najstariji fudbaler koji je ikada igrao u reprezentaciji Jugoslavije. Njegova igračka karijera mogla je da služi za primer, počev od vrhunske fudbalske klase, koja mu je donela mesto među najboljim bekovima u jugoslovenskom fudbalu, pa do njegove izuzetne femese i ponašanja na terenu, zbog čega su ga navijači darovali nadimkom – “Ambasador”.

Kao desni bek svestranih visokih kvaliteta, “Stane” je imao svojstven stil igre, eleganciju u svakom pokretu, izrazitu hladnokrvnost i prefinjenu tehniku, a zahvaljujući jakom udarcu, umeo je efektno i da zatrese mrežu protivnika.

Igrao je za SK “Slaviju” – Sarajevo (1937-1941) i “BSK” – Beograd (1941-1944), a proslavio se u crveno-belom dresu “Crvene zvezde” – Beograd (1945-1958), u kome je tokom 13 godina odigrao 495 zvaničnih utakmica (36 golova), od toga u prvenstvu 195 utakmica (15 golova). Osvojio je 4 titule nacionalnog prvaka (1951, 1953, 1956, 1957. godine) i 3 pobednička trofeja fudbalskog kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950.).

Kao Srbin, aprila 1941. beži od ustaških zlotvora. U Beogradu oblači dres BSK-a, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Stanković je tada imao dvadeset godina, ali je već bio formiran kao fudbaler. Imao je vanserijske kvalitete. Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način.

Stane, kako su ga prisno zvali ne samo drugovi u klubu već i navijači, posedovao je finu tehniku, smisao za igru, uspešno je driblovao i silovito prodirao. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio “moderan bek”, u današnjem smislu reci – išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća…

Pre Drugog svetskog rata u jugoslovenskom fudbalu je bilo nekoliko izvrsnih bekova koji su se markantno izdvajali od ostalih. Najveći među njima je bio Milutin Ivković, popularni Milutinac. Bio je nezamenljivi bek državnog tima, igrao je na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930.

U tadašnjem načinu igre bekovi su igrali na ivici šesnaesterca, centarhalf je bio graditelj igre. U tom sistemu Milutinac je bio prvi bek u našoj zemlji, nezamenljiv član nacionalnog tima. Za navijače on je bio “državna kočnica”. U našem poratnom fudbalu tu klasu i slavu imao je Branko Stanković. Naravno, u važećem WM sistemu. Igrao je sa posebnom elegancijom, tehničkom lakoćom, skoro bez naprezanja, kao što Pavaroti peva.

Lepe pojave, uspravnog držanja, podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja sporta kao viteške igre. Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska – Jugoslavija (3:0) Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se Stane okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila “slika godine”. Ispod nje cinični komentator je napisao: “Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!”

I pored toga što je iz tih duela Metjus više puta bio pobednik, slavno desno krilo engleskog nacionalnog tima nije zaboravio Stanetovu vitešku igru. Kad je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem prilikom proslave ser Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao nekoliko velikih asova iz inostranstva. Nije zaboravio ni našeg Stankovića. Taj poziv Jugoslovenu medu svetskom elitom, Metjus je ovako objasnio:

– Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uveliča slavlje.

I Stanković je prihvatio poziv, stara garda velikana bila je na okupu. U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova. Naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stanković ostavljao utisak da igra u lakovanim cipelama, a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno.

Tokom osam decenija jugoslovenskog fudbala i našeg učešća na međunarodnoj pozornici, niko od bekova nije mogao da se približi ovom sjajnom članu “Crvene zvezde”. Stane je odigrao 61 utakmicu za nacionalne “plave”! Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata. Bilo je to u Pragu, pobedili smo sa 2:0, gelovima Mitića i Koste Tomaševića. Naš tim je bio u sastavu: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomašević, Mitić, Bobek, Frane Matošić, Kacijan.

Stanković je pripadao onom malom krugu fudbalcra iz redova odbrane koji su uživali veliku popularnost medu poklonicima fudbala, ne samo u zemlji već i u inostranstvu.

Pored ozbiljnosti i otmenog držanja koje je bilo daleko od površnosti većine fudbalera, Stane je bio obožavan od ženskog dela publike mada nikada nije davao povoda. Uostalom, čak i to što se prvi oženio u svojoj generaciji, devojke nisu prestale da luduju za njim.

Stankovićeva dva sina, Dragan i Ratko, nisu se posvetili fudbalu. Dragan je magistar ekonomskih nauka, a Ratko pilot i instruktor. I oni su porodični ljudi.

Stane je jedan od malobrojnih naših (i svetskih) fudbalera koji su sjajnu igračku karijeru nastavili sa istim uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa “Crvenom zvezdom”, atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, vodio je i naš državni tim u vreme kada je savezni kapiten bio Rajko Mitić. Tada smo bili vicešampioni Evrope, u drugoj utakmici finala pobedio nas je domaćin – reprezentacija Italije.

U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan. Ne samo zato što je osvojio mnogo šampionskih titula i pobeđivao u domaćini kupovima. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima. Kao izuzetno racionalan čovek, bolje od mnogih kolega umeo je da jasno odvoji štetnost blještavog razmahivanja od jednostavne i brze igre za dobro tima. Bio je vođa čvrste ruke, nepopustljiv u bitnim stvarima.

Jednom se dogodilo da su tri veoma značajna fudbalera Crvene zvezde toga vremena ustala “protiv trenerove torture”. Odbili su da treniraju, uz uslov: mi ili Stanković!

Crvena zvezda ne bi bila to što jeste da je na takav način udaljila svog stručnjaka. Stanković je ostao, buntovnici su se pokajali i izvinili svom učitelju.

Nekoliko godina kasnije, kad je prvi as te “trojke” bio u inostranstvu i video kako se trenira i radi, rekao je: “Sad tek vidim koliko je bata-Stane bio u pravu kad je od nas zahtevao da intenzivno treniramo i da igramo brže i jednostavnije, da ne mučimo loptu i njega. Trebalo je da dođem u Englesku da bih to shvatio”.

Za nas najtrofejniji klub odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola. Kao prvotimac Crvene zezde osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je član “čuvenog” olimpijskog tima iz Tamperea.

U periodu od 1978. do 1982. bio je šef stručnog štaba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Šampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je “crveno-bele” do finala Kupa UEFA u kome su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i 1989. godine ali samo 6 meseci.

Zbog stila igre i gospodskog drzanja Branka Stankovića su i navijači i saigrači zvali “Ambasador”. Iako je igrao na poziciji beka, često je jedino njegov dres ostajao čist na kraju utakmice.

 

Prvenstvene utakmice u klubovima u kojima je nastupao:

Season	Club	Country	Level	GP	GS
1957-58	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	5	0
1956-57	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	18	0
1955-56	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	20	1
1954-55	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	21	1
1953-54	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	22	4
1952-53	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	21	1
1952	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	15	0
1951	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	13	1
1950	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	18	3
1948-49	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	10	1
1947-48	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	11	1
1946-47	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	21	1
1945-46	Bosna i Hercegovina	YUG	1	1	0
1941-45	BSK Beograd	YUG	1	?	?
1939-41	SK Slavija Sarajevo	YUG	1	?	?
Career Totals:				196	14

 

Utakmice reprezentacije Jugoslavije u kojima je nastupao:

PU	09.05.1946	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	0-2	(0-1)
PU	11.05.1947	Čehoslovačka	–	Jugoslavija	3-1	(2-0)
BK	22.06.1947	Rumunija	–	Jugoslavija	1-3	(1-2)
BK	28.06.1947	Jugoslavija	–	Mađarska	2-3	(1-1)
BK	14.09.1947	Albanija	–	Jugoslavija	2-4	(1-4)
BK	12.10.1947	Jugoslavija	–	Bugarska	2-1	(2-1)
PU	19.10.1947	Jugoslavija	–	Poljska	7-1	(7-0)
BK	04.07.1948	Bugarska	–	Jugoslavija	1-3	(1-1)
OI	31.07.1948	Jugoslavija	–	Luksemburg	6-1	(0-1)
OI	05.08.1948	Jugoslavija	–	Turska	3-1	(1-1)
OI	11.08.1948	Velika Britanija	–	Jugoslavija	1-3	(1-2)
OI	13.08.1948	Švedska	–	Jugoslavija	3-1	(1-1)
BSI	25.08.1948	Poljska	–	Jugoslavija	0-1	(0-1)
KSP	21.08.1949	Jugoslavija	–	Izrael	6-0	(4-0)
KSP	18.09.1949	Izrael	–	Jugoslavija	2-5	(0-3)
KSP	09.10.1949	Jugoslavija	–	Francuska	1-1	(1-0)
KSP	30.10.1949	Francuska	–	Jugoslavija	1-1	(1-1)
PU	13.11.1949	Jugoslavija	–	Austrija	2-5	(1-3)
PU	28.05.1950	Jugoslavija	–	Danska	5-1	(2-1)
SP	25.06.1950	Jugoslavija	–	Švajcarska	3-0	(2-0)
SP	29.06.1950	Jugoslavija	–	Meksiko	4-1	(2-0)
SP	01.07.1950	Brazil	–	Jugoslavija	2-0	(1-0)
PU	03.09.1950	Švedska	–	Jugoslavija	1-2	(1-2)
PU	07.09.1950	Finska	–	Jugoslavija	3-2	(2-1)
PU	10.09.1950	Danska	–	Jugoslavija	1-4	(1-3)
PU	08.10.1950	Austrija	–	Jugoslavija	7-2	(3-1)
PU	05.11.1950	Jugoslavija	–	Norveška	4-0	(3-0)
PU	22.11.1950	Engleska	–	Jugoslavija	2-2	(2-1)
PU	06.05.1951	Italija	–	Jugoslavija	0-0	(0-0)
PU	24.06.1951	Jugoslavija	–	Švajcarska	7-3	(6-1)
PU	02.09.1951	Jugoslavija	–	Švedska	2-1	(1-1)
PU	25.06.1952	Jugoslavija	–	Norveška	4-1	(3-1)
OI	15.07.1952	Jugoslavija	–	Indija	10-1	(5-0)
OI	20.07.1952	Jugoslavija	–	SSSR	5-5	(3-0;5-5)
OI	22.07.1952	Jugoslavija	–	SSSR	3-1	(2-1)
OI	25.07.1952	Jugoslavija	–	Danska	5-3	(3-0)
OI	29.07.1952	Jugoslavija	–	Nemačka SR	3-1	(3-1)
OI	02.08.1952	Mađarska	–	Jugoslavija	2-0	(0-0)
PU	21.09.1952	Jugoslavija	–	Austrija	4-2	(1-0)
PU	21.12.1952	Nemačka SR	–	Jugoslavija	3-2	(2-2)
PU	16.01.1953	Egipat	–	Jugoslavija	1-3	(1-1)
KSP	09.05.1953	Jugoslavija	–	Grčka	1-0	(1-0)
PU	14.05.1953	Belgija	–	Jugoslavija	1-3	(0-3)
PU	21.05.1953	Jugoslavija	–	Vels	5-2	(4-1)
PU	05.06.1953	Turska	–	Jugoslavija	2-2	(0-1)
PU	18.10.1953	Jugoslavija	–	Francuska	3-1	(0-1)
KSP	21.03.1954	Izrael	–	Jugoslavija	0-1	(0-0)
KSP	28.03.1954	Grčka	–	Jugoslavija	0-1	(0-0)
PU	09.05.1954	Jugoslavija	–	Belgija	0-2	(0-1)
PU	16.05.1954	Jugoslavija	–	Engleska	1-0	(0-0)
SP	16.06.1954	Jugoslavija	–	Francuska	1-0	(1-0)
SP	19.06.1954	Jugoslavija	–	Brazil	1-1	(0-0) aet
SP	27.06.1954	Jugoslavija	–	Nemačka SR	0-2	(0-1)
PU	22.09.1954	Vels	–	Jugoslavija	1-3	(0-0)
PU	03.10.1954	Austrija	–	Jugoslavija	2-2	(1-2)
PU	17.10.1954	Jugoslavija	–	Turska	5-1	(2-0)
KG	29.05.1955	Italija	–	Jugoslavija	0-4	(0-0)
PU	09.09.1956	Jugoslavija	–	Indonezija	4-2	(2-0)
KG	30.09.1956	Jugoslavija	–	Čehoslovačka	1-2	(0-1)
PU	21.11.1956	Škotska	–	Jugoslavija	2-0	(1-0)
PU	28.11.1956	Engleska	–	Jugoslavija	3-0	(1-0)