Može li Srbija da posle lošeg početka ipak izvuče nešto pozitivno iz kvalifikacija za Mundijal 2014. godine?
– “Za onoga koji ne zna u koju luku plovi nema pravog vetra”, rekao je drevni filozof Seneka, a upravo ova misao mnogim ljubiteljima fudbala u Srbiji provejava kroz glavu kada se osvrnu na prvu godinu nacionalnog tima pod dirigentskom palicom Siniše Mihajlovića. I zaista, kuda smo pošli?
Sudeći prema prvim rezultatima u kvalifikacionoj Grupi A, Svetsko prvenstvo u Brazilu 2014. godine verovatno ostati nedosanjan san, jer su nam i Hrvatska i Belgija posle samo četiri kola odmakle na velikih plus šest.
Matematika nam, naravno, i dalje daje za pravo da se nadamo čudu i potpunoj renesansi Orlova, ali ako njihova krila nisu očvrsla posle čudesne novosadske pobede nad Velsom da li je realno očekivati da se rašire posle poraza od Belgije i Makedonije i istina mnogo boljeg izdanja u prijateljskom susretu sa Čileom u novembru?
Uostalom, da li je Brazil naš cilj? Predsednik Fudbalskog saveza Srbije Tomislav Karadžić ne misli tako, jer je Mihajloviću poveren zadatak da podmladi istina već pročitanu ekipu.
– “Čak i ako se ne kvalifikujemo na Mundijal nećemo odustati od našeg puta. Selektor ima našu bezrezervnu podršku i moje je mišljenje da bi trebalo da ga ubedimo da produži ugovor na još dve godine”, istakao je nedavno Karadžić.
Međutim, sam selektor se ne zadovoljava mrvicama, pa je do skora ponosno najavljivao da će se, ukoliko Srbija propusti najveću svetsku smotru, povući sa mesta kormilara. Ali, u tom slučaju se postavlja nekoliko pitanja. Da li je “Bombarder iz Borova sela” čovek spreman da oformi kostur neke buduće ekipe za velika dela, a potom prepusti drugome da se diči njegovim radom? Takođe, postoji li iko ko bi posle toliko uloženog truda odustao od svog čeda baš u trenutku kada se očekuje da ono konačno stasa?
Dosadašnji potezi šefa struke Orlova pre nam sugerišu da on nije neko ko tako lako odustaje. Uostalom, jednog od svojih miljenika Adema Ljajića, precrtao je već posle prvog meča zbog spuštanja glave tokom intoniranja himne do koje mu je toliko stalo. Neke druge, poput Matije Nastasića, braće Šćepović, Srđana Mijailovića, Nikole Maksimovića ili Ljubomira Fejse istrpeo je uprkos glasnom protivljenju fudbalske javnosti koja bi radije u startnih 11 videla Nevena Subotića, Zdravka Kuzmanovića, Nemanju Matića, Boška Jankovića…
Nije se libio ni da jedine prave, evropske autoritete u timu Orlova, Branislava Ivanovića i Aleksandra Kolarova, javno iskritikuje, pa ovog prvog čak i ostavi na klupi protiv Makedonije, iako je svima jasno da prisustva prvotimaca Čelsija i Mančester Sitija imaju nemerljiv značaj za mladi tim Srbije.
Ali, u nekim drugim situacijama nije iskazao toliku čvrstinu.
Formacija sa tri centralna defanzivca brzo je zaboravljena kada se ispostavilo da smo u tom sistemu prilično bezopasni u napadu, eksperiment sa Filipom Đuričićem na mestu klasične devetne nije se pokazao kao mudro rešenje i selektor je to shvatio. Možda, ipak, prekasno? Možda je peščani sat već iscureo, a da Mihajlovićevi usevi nisu dali željene plodove.
Vremena da ekipa uzdigne još ima, ali preterivao bi svako ko bi tako nešto očekivao od tima koji je duel sa Makedonijom počeo u postavi čiji je prosek godina bio jedva nešto preko 21. Tim na čijoj su klupi sedeli još neiskusniji igrači. I tim kojeg tek očekuju najveći izazovi, poput dvomeča sa Hrvatskom i gostovanja kod Belgije. Rivalima koji imaju mnogo povoljniji raspored, a pri tome se, ponavljamo, nalaze na komfornih plus šest, pa su glavama verovatno već na čuvenoj Kopakabani.
Neko će reći da je upravo ta razlika nešto što bi moglo da ide u korist Mihinim pulenima, ali činjenica je da ako sami sebi ne pomognemo ne možemo očekivati da će neko drugi to učiniti. Insistiranje na dosadašnjem modelu teško da će preko noći Orlove zatupelih kandži preobraziti u istinske predatore.
Kec u rukavu mogao bi da bude faktor iznenađenja, pošto su ona, i u pozitivnom i u negativnom smislu, neretka za Mihajlovićevu ekipu. Što zbog mladosti, što zbog selektorovog lutanja u potrazi za sistemom i imenima koja mogu da ponesu teško breme odgovornosti. Ogroman prostor za manevar.
Opet, ako ćemo sve svoje šanse polagati u sreću i moliti se da nam se karte otvore kao u okršaju sa Velsom, kada je svaki pas bio teledirigovan, a svaki šut završavao u protivničkoj mreži, teško da ćemo uspeti u svetu u kojem se ništa ne prepušta slučaju.
Ključ je kod Mihajlovića, koji će konačno morati da opravda poverenje i unosan ugovor kojim ga je darivao FSS. Da zaboravi na sujetu i umesto na futur razmišlja o prezentu. Jer, lako je bez ikakvog rezultatskog imperativa u moru talentovanih fudbalera probrati one koji najviše odskaču i braniti se verom u bolje sutra.
Kao što je sudbini lako da se sa svom tom decom poigra i fudbalski san im uruši jednim pogrešnim izborom ili jednim brutalnim startom nekog ludaka.
Generacija Nemanje Vidića i Dejana Stankovića otišla je a da nije ispunila sav svoj potencijal u nacionalnom timu. Branislav Ivanović i Aleksandar Kolarov će 2016. imati 32, odnosno 31 godinu. A ruku na srce Mihine junoše nisu nas ubedile da bi mogle da krenu stopama dokazanih kolega.
Još jedna godina poput 2012, takođe, mogla bi da njihov nesporan talenat sagori i pre nego što se vatra rasplamsa, da dokrajči takozvani kult reprezentacije o kojem već dugo pričamo, ali za koji oni mlađi fanovi i ne znaju šta znači.
Skeptici će reći da nam je brazilska viza već izmakla, ali Srbija svakako ima mnogo toga da izgubi u 2013. godini.
