Trećeg septembra 1985. godine tragično je nastradao jedan od najboljih napadača u istoriji Partizana – Dragan Mance.
Dvadeset dana pre 23. rođendana, dok je žurio na trening, Dragan Mance je izgubio kontrolu nad svojim “pežoom 205” i udario u električni stub na novosadskom putu.
Prvi je za pogibiju saznao tadašnji trener Partizana Nenad Bjeković.
– “Momci, maločas je poginuo naš Dragan. Trening je završen”, rekao je Bjeković sa suzama u očima, dok se njegovom pomoćniku Milutinu Šoškiću slošilo.
Manceov najbolji prijatelj Vlada Vermezović pao je na teren, dok je ostatak tima jecao odbijajući da poveruje u tu užasnu vest.
Ubrzo su iz Crvene zvezde stigli Mitar Mrkela i Husref Musemić koji nisu želeli da poveruju u istinitost te priče, a zatim je u Humsku došao i Milko Đurovski koji je godinu dana kasnije zamenio dres večitog rivala. Plakali su rivali čitavom SFRJ, a na Manceovoj sahrani prisustvovalo je 30.000 ljudi.
Dragan Mance je dva dana pred pogibiju postigao poslednji gol u dresu Partizana protiv podgoričke Budućnosti. Pogodak je postigao iz penala u 8. minutu, a pobedom od 2:1 crno beli su se popeli na čelo tabele. Kasnije su došli do desete titule koja je posvećena preminulom napadaču – “titula za Dragana”.
Napadač crno-belih odigrao je za Partizan 279 utakmica i postigao je 174 gola, a da nije nastradao verovatno bi i postao najbolji strelac u istoriji kluba. Igrao je četiri puta za ‘A’, sedam puta za mladu i dva puta za olimpijsku reprezentaciju Jugoslavije.
Mance je bio ljubimac navijača, a mnogobrojne pogotke je slavio širenjem ruku i klizajući na kolenima.
I dan danas, na jugu se čuje pesma posvećenja njemu.
– “Otiš’o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te voleti grobari sa juga…”
Od 2011. jedna od ulica u neposrednoj blizini stadiona u Humskoj nosi ime tragično nastradalog golgetera crno-belih.
