Gde su, šta rade: Josip Pirmajer
Izvor:

Danas, YouTube

Živa legenda jugoslovenskog fudbala – Karijera bez žutog kartona

Životna priča Josipa Pirmajera je isključivo fudbalska priča, jer on između života i fudbala stavlja znak jednakosti.

Kako i ne bi kada je počeo da igra fudbal sa 16 godina za, tada, drugoligaša FK Novi Sad, da bi se već 1963. godine obreo u beogradskom Partizanu, gde je kao vezni igrač odigrao 261 utakmicu, dao 89 golova i nijednom nije bio povređen. Sa beogradskim klubom počinje i njegova blistava sportska karijera, sa timom snova koji je tada igrao fudbal za Partizan, od 1964. do 1968. godine. To je bila čuvena generacija fudbalera, među kojima su bili Vasović, Šoškić, Kovačević, Bečejac…

Pirmajer je otišao je u Novi Sad, na poziv Huga Ruševljanina potpisao ugovor za istoimeni klub, počeo da prima platu od tadašnjih dvanaest hiljada dinara, dobio stan, obezbedio egzistenciju, što je šesnaestogodišnjaku koji potiče iz veoma siromašne porodice bilo veoma važno. U istom timu, tamo gde je i počeo, posle 18 godina je i završio fudbalsku karijeru, a u Partizanu se obreo, kako kaže, zahvaljujući generalima.

„Zna se ko je onda držao ovaj beogradski klub – vojska, generali su tražili da ja pređem u Partizan i ja sam tako došao u Humsku“, priča Pirmajer. Partizan je 1966. godine igrao finale Kupa šampiona sa čuvenim Realom. „Izgubili smo jer se prethodnog dana naš fudbaler Vladica Kovačević ženio i poveo suprugu na put na utakmicu, a Milan Galić, po meni, tada jedan od najboljih igrača, bio je u JNA i šest meseci nije dodirnuo loptu, nije bio spreman za utakmicu, a u to vreme nije bilo zamene igrača, pa je sve to uticalo da izgubimo“, priča Josip.

On kaže da se dobro zaradilo od tog takmičenja i da je kupio tada „opel rekord“, koji je koštao tri miliona dinara, što je danas red veličina i do trideset hiljada evra. Posle Partizana, Pirmajer je fudbalsku karijeru nastavio u novosadskoj Vojvodini, gde ga je angažovao Vujadin Boškov. Odatle je otišao u francuski Nim, gde je proveo tri uspešne godine i gde je, kaže, zaradio više nego za punih dvanaest godina karijere u našoj zemlji.

Sve sam mu dao i sve mi je dao

„Ja nisam ni sanjao da ću videti Pariz, Tokio, Peru, Meksiko, video sam skoro ceo svet zahvaljujući fudbalu. Bilo je onda i pravog drugarstva, najveći prijatelj bio mi je Ivica Osim. Fudbal mi je omogućio da radim ono što volim, da se oblačim moderno, da živim odlično, sve sam mu dao i sve mi je dao“, priča Pirmajer. 

„Današnji fudbal je sasvim nešto drugo. To je veliki biznis, to je novac, koji ni mi nismo mogli videti u ono vreme, bez obzira i što smo bili uspešni i dobro plaćeni. Drugo, mi smo onda imali fudbalske utakmice sa vrhunskim fudbalskim timovima Evrope i sveta, što danas nije slučaj. Naš fudbal je tu gde je i zato što o njemu odlučuju ljudi koji nikada nisu šutnuli loptu, ali imaju pare, pa je i u tome problem. Pogledajte naše stadione, uglavnom su poluprazni, a pogledajte svetske stadione, puni su navijača, jer se igra dobar fudbal“, kaže Pirmajer.

On danas živi svoje penzionerske dane u Srbobranu, pomagao je i lokalnom fudbalskom timu da napravi dobre rezultate pod njegovom trenerskom palicom. Prestao je da igra u svojoj 34. godini, ne zaradivši nijedan žuti, ni crveni karton. Pirmajer ima tri udate ćerke i šest unučića.

Žene vole fudbalere

„Bilo je i ljubavi u mom sportskom životu, posebno pre nego što sam se oženio i dobio decu. Bila je neka Svetlana Bojić, lepotica Vojvodine, pa neka novinarka-voditeljka iz Novog Sada, nestvarno lepa. Veoma se za mene interesovala i jedna poslanica-političarka, ali to su bili mladalački dani. Žene su uvek volele sportiste, posebno fudbalere, a bio sam i lepuškast“, priča šeretski sedamdesettrogodišnji Pirmajer“.

Ostavite odgovor