Đorić Milovan

Ime i prezime

Milovan Đorić

Rođen

06/08/1945

Mesto u timu

Odbrana

Utakmica za reprezentaciju

Golova za reprezentaciju

–

Debitovao

03/09/1969

Igrao u klubovima

FK Jedinstvo (Užice),
FK Sloboda (Užice),
FK Crvena Zvezda (Beograd),
Real Oviedo (Esp)

Rođen 6. avgusta 1945. godine u selu Bioske, na Zlatiboru.

Detinjstvo

Porodica mu je imala peh – kad su se delili ordeni 1945. i slavila pobeda nad Hitlerom, niko njegov nije mogao da stane u red. Prosto – bili su u četnicima… Majka mu se preudala, preselili su se u Užice.

– „Svi moji bili su na strani koja je izgubila rat. Ostati siroče i živeti među pobednicima, nije bilo lako. Kad vidim dete kako pretura po kantama za đubre, odmah vidim sebe. Tako sam i ja sakupljao staro gvožđe, da bismo majka i ja preživeli. Nosim jednu tužnu i surovu uspomenu iz tih dana: neki Dragojle, pokoj mu duši, bio je predsednik mog sela i kad bih se motao oko kafane, za neku mrvicu, on bi me, pijan, u kožnom mantilu i čizmama, idući u klozet, šutirao i govorio mi: „Marš žandarčiću, beži”, otvorio je dušu pre nekoliko godina za NIN.

Obrazovanje

Lokalni fudbalski stručnjaci bezecovali su ga već u 16. pa je tako, kao i većina „trkača za loptom”, okrenuo leđa školi. Ipak, završio je metalostrugarski zanat. „Bio sam srećan zbog toga. To je tada bila velika stvar, posebno za decu neprijatelja. Majka je radila u garderobi, deset godina vukla je kofere. Borila se da me izvede na put. Završio sam zanat, ali njene ambicije bile su da postanem pogonski inženjer. Međutim, fudbal me izveo na pravi put, osetio sam da je to moja šansa…”, priznao je.

Karijera

Počeo je u prvom timu užičkog Jedinstva. Potom je zaigrao za Slobodu. Htelo ga je i na terenu i u životu – dobio je veliki stan, pa su on, majka i očuh konačno mogli da se rašire…

Godine 1967. potpisao je za Zvezdu. Ali, srećna zvezda kanda je počela da bleducka u Beogradu. Nije da je bio loš, ali mnogo bolji bio je Miroslav Pavlović, u dresu s brojem četiri… Bilo kako bilo, prozvali su ga „prvi srpski bek”, što i nije neki kompliment (sad mu se tako zove kafana na Zlatiboru). Ipak, nije gubio duh, zasmejavao je publiku svojom duhovitošću… „Meni su odgovarali igrači – trkači. Bio sam brz, dobro sam išao napred, imao sam dobar pas, dobar centaršut. Došao sam sa Zlatibora, kao bikčić, zdrav i jak”, bilo je dok je bio u Zvezdi… Odigrao je 315 utakmica i postigao 15 golova. Četiri puta šampion Jugoslavije (1968, 1969, 1970, 1973). Dva puta u ekipi koja je osvajala Kup (1968, 1970).

Kao Zvezdin bek zaigrao je 1969. za reprezentaciju u prijateljskom susretu protiv Rumunije (1:1) u Beogradu.

– „Šta je seljaci, ja sam igrao za reprezentaciju”, hvalio se posle, a šef Miljanić mu je veoma zamerio.

Onda je na jedvite jade, 1973, postao član španskog Ovijeda. U Španiji je ostao do 1975, kad su ga pozvali da bude trener u Zvezdi. Pristao je, sav srećan. Sve do 1978, kad je odvalio nešto poput „sudija, lopove”, zbog utakmice Partizan-Zvezda. Tad mu je, što bi narod rekao, „pukla pogibija”, drugovi iz CK-a su ga „zamolili” da ode. I otišao je, pravo – prvi put u Jugoslaviji – u privatne trenere…

– „Išao sam gde je najteže, ali i gde su najveće pare”, tvrdi on, a fudbalska javnost se seća da je trenirao divlje Nikšićane – Sutjesku (bilo je igrača koji su koristili svaku priliku da se požale na „onu sirovinu od trenera”), Prištinu i Napredak. Prešao je, 1988, u Južnu Ameriku, u Salvador. Kako se tih godina tamo i dalje puškaralo, onog jutra kad je na kućnom pragu zatekao bombu, spakovao je porodicu i vratio se doma.

Opet je trenirao Sutjesku, pa Borac iz Čačka. Kao po nepisanom pravilu, dogodila mu se repriza, 1996, opet se obreo na čelu salvadorskog tima Agila. Nastavio je po starom – red, rad i disciplina. Kad se Salvadorci nisu kvalifikovali za Svetsko prvenstvo, vratio se u Jugoslaviju.

U međuvremenu, stigao je i do Pekinga. Da li bi trebalo podsetiti da je u El Salvador i u Kinu vodio sina Miljana Miljanića? U Kini se zadržao oko godinu dana, zlobnici vele da je „popio otkaz”…

Posle Kine, vodio je mladu jugoslovensku reprezentaciju. Ovo je vreme kad su ga mnogi i mnogo (s razlogom?) optuživali, on se branio kako je znao i umeo, ali rezultati su bili katastrofalni… On je, nakratko, nestao iz žiže javnosti. Vratilo ga je imenovanje za selektora „A” reprezentacije. Epilog: ne zna se ko ga je predložio, zna se da ga nisu priznali fudbalski savezi Srbije i Crne Gore.

Tvrdio je da će nacionalni tim s njim na čelu igrati napadački kao nikada do tada, ali je šokirao javnost kada je protiv Rusije u Beogradu odlučujućih pola sata pri rezultatu 0:0 „napao“ rivala bez centarfora i izgubio (1:0). Kao selektor ostvario je najslabiji učinak od raspada SFRJ (dva remija i poraz). Istina, izabran je jer niko nije hteo da se lati tog posla. Svoju smenu je objasnio fudbalsko-političkim razlozima. I tada su ga „branili“ da nije kriv jer nema znanja. Uprkos svemu opstao je čak i napredovao u fudbalskoj hijerarhiji FSS.

Kao direktor Škole za trenere FSS po programu Uefe podelio je 758 diploma, od kojih 43 za „PRO“ licencu. Uzburkao je javnost ostavši dosledan da Dragan Stojković Piksi mora u klupi da zasluži najvišu trenersku diplomu. Bio je jedan od najvećih kritičara selektora Havijera Klementea i među prvima za njegovu smenu.

Zanimljivosti

Uživa ugled instruktora Uefe, ali je omražen i osporavan. Temperamentan, strog do surovosti i preke naravi zamerio se mnogima, naročito kao selektor u mladoj, a nešto docnije i u „A“ reprezentaciji. Upamćeni su njegovi žestoki sukobi sa Sašom Ilićem, Vladimirom Ivićem, Predragom Mijatovićem, Draganom Stojkovićem, Savom Miloševićem, Vladimirom Jugovićem…Oni koji ga ne vole kažu da je preterano strog, maltene, surov. „Majka mi kaže, ti bre, ko da si Hitler. Strog sam prema sebi, svojoj deci koju beskrajno volim. Ma, prek sam”, potvrđuje.

Da li što je prek, ili zbog nečeg drugog, tek uoči kvalifikacionih utakmica „plavih” sa Slovencima i Švajcarcima, Đoriću su „ne” rekli Predrag Mijatović i Dragan Stojković Piksi.

– „Moj put je bio težak, ali sam ponosan na njega… Koliko sam ljudi raznih nacionalnosti sreo: političara, mafije, mnogo čudnog sveta. I ostao normalan, da slobodno mogu da kažem: Ja sam Milovan Đorić.

Prvenstvene utakmice u klubovima u kojima je nastupao:

Season	Club	Country	Level	GP	GS
1974-75	Real Oviedo	ESP	1	25	0
1973-74	Real Oviedo	ESP	1	7	0
1972-73	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	11	0
1971-72	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	13	1
1970-71	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	22	0
1969-70	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	30	1
1968-69	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	34	3
1967-68	Crvena Zvezda Beograd	YUG	1	26	2
Career Totals:				168	7