U kvalifikacijama za četvrtu smotru najboljih evropskih reprezentacija učestvovale su 32 zemlje, po četiri u svakoj od osam grupa. Italija, koja je u kvalifikacijama nastupila kao svetski vicešampion, nije uspela da izbori učešće u završnom turniru. Izgubila je u četvrtfinalu od Belgije.
U istoj rundi takmičenja SR Nemačka je eliminisala Englesku, a ključna je bila pobeda “Elfa” na “Vembliju” od 3:1. Gostujući navijači su još dugo nakon utakmice slavili veliki trijumf, dok im direktor stadiona u Londonu nije isključio reflektore i rasvetu.
Četvrtfinale je bilo kobno i za Jugoslaviju, koja nije imala izgleda protiv SSSR-a. Osim Sovjeta, Nemaca i Belgijanaca, plasman na završni turnir izborila je i Mađarska.
Prvenstvo je trebalo da se održi u Nemačkoj, no kako su Nemci bili zauzeti pripremama za Olimpijske igre 1972. i Svetsko fudbalsko prvenstvo 1974. godine, UEFA je završnicu poverila Belgiji.
U prvom polufinalnom susretu domaćin nije imao previše izgleda protiv raspoloženih Nemaca, iako je zabeležio podnošljiv poraz od 2:1. U drugom polufinalu Sovjeti su porazili Mađarsku sa 1:0.
U borbi za bronzu Belgija je slavila 2:1, a finale je odigrano na stadionu “Hejsel” pred 64.000 gledalaca.
Nemci su deklasirali sovjetsku “Zbornaju komandu” sa 3:0, predvođeni prvim strelcem turnira, “bombarderom” Gerdom Milerom. Slavni golgeter je u finalu postigao dva pogotka, ukupno četiri na prvenstvu. Većinu nemačke selekcije činili su igrači iz Bajerna iz Minhena i Borusije Menhengladbah, tada evropskih giganta, i “panceri” su se praktično prošetali do titule prvaka Starog kontinenta.
Nakon što su dobrovoljno izostali sa prva dva evropska šampionata, a u trećem ispali u kvalifikacijama, u Belgiji su bili ubedljivi. Bio je to početak velike serije Nemaca, koji su na narednih šest evropskih prvenstava još dva put bili prvi, dvaput drugi, a jednom polufinalisti.