Na današnji dan, 20. jula 1952. u Helsinkiju, naši fudbaleri su na Olimpijskom turniru bili akteri “utakmice stoleća”, kako ju je nazvao Rojters. Prema pisanju tadašnjih novina, čak trojica ljudi tokom utakmice doživela su infarkte sa smrtnim ishodom!
Fudbalska utakmica između Jugoslavije i SSSR-a u Finskoj jedan je od mitskih simbola tog vremena i političkog sukoba između Staljina i Tita. Bilo je sveže finsko leto 1952. godina. Već druge posleratne Olimpijske igre, a prve na kojima su nastupili sportisti iz Sovjetskog saveza. Evropa se navikavala na vreme posle rata. Hladni rat se razbuktavao, mada je tada još glavna stvar bio unutarkomunistički sukob “bratskih” zemalja – Jugoslavije i SSSR-a – koji će poljuljati tadašnju stvaranu “političku blokovski geometriju”. Rezolucije IB-a bila je povod napetostima i ideološkim histerijama od Trsta do Vladivostoka, a Jugoslavija je živela u psihozi mogućeg ratnog sukoba sa zemljama Sovjetskog bloka. Deo Istre još uvek podeljen na Zonu A i B. Na granicama s istočnim zemljama gotovo svakodnevni incidenti, i gine se, a Titov režim polako se, pragmatično i racionalno, okreće ideološkim neprijateljima, SAD-u. U Moskvi Tita zovu “sluga imperijalizma”, “Juda komunizma”, a u Beogradu Milovan Đilas tvrdi da Staljin nema veze s marksizmom i da je bliži Hitleru.
Tito potpisuje Sporazum o vojnoj i ekonomskoj saradnji sa SAD-om, koji pomaže u žitu (žetva podbacila), a daje i kredit veći od 50 miliona dolara u sirovinama. Dašak promena izazvanih raskidom sa SSSR-om označava i ponovni izlazak Politikinog zabavnika. U SSSR-u jačaju Staljinove represije, mada se stalno spekuliše o njegovom zdravstvenom stanju. Antititoisička histerija u komunističkim zemljama i stalna suđenja domaćim “titoističkim revizionistima”, a u Jugoslaviji još uvek traje lov na “ibeovske” izdajnike koji se šalju u izolaciju Golog otoka.
Vinston Čerčill se ponovo trijumfalno vraća u premijersku fotelju koju je izgubio 1946. godine, a krajem 1952. dolazi i do promene u Bijeloj kući – Harija Trumana zamenjuje ratni heroj i bivši zapovednik savezničkih snaga u Evropi Dvajt Ajzenhauver. U Evropi je kao dašak novih vremena osnovana Zajednica za ugalj i čelik iz koje će nastati Evropska unija.
U takvoj atmosferi na drugim posleratnom Olimpijskim igrama u Finskoj su se okupili sportisti iz 69 zemalja. Igre će ostati upamćene po jednoj od najvećih i najpolitizovanijih fudbalskih utakmica.
U istoriju je ušla pod nazivom “Drama u Tampereu” – utakmica osmine finala olimpijskog turnira Jugoslavija – SSSR ili kako je još mnogi vole nazivati fudbalski duel Tito – Staljin”.
Bilo je to više od igre, kao i mnogo puta dotada. Fudbal nije najvažnija sporedna stvar, nego je u tom trenutku najvažnija stvar – pitanje herojstva i sramote. On je igrače trebao vinuti u zvezde, ali mesta je bilo samo za jedne. Ovog puta za igrače u plavim dresovima Jugoslavije bio je to olakšavajući trijumf, a za druge, one u crvenim majicama s velikim belim ćiriličnim natpisom “CCCP” krah i strah za vlastitu sudbinu. Osvanula je lepa nedelja 20. jul. Gradski stadion Ratina u Tampereu počeo se puniti rano, i to do vrha – 17.392 gledalaca. Finski kibici došli su da vide ko je bolji – Tito ili Staljin. I na utakmici se tako navijalo, Tito ili, doduše u manjem broju – Staljin. U svlačionici nervoza sa obe strane. Malo se govori o taktici, više o političkom značaju i nadanjima u domovinama. SSSR i Jugoslavija su ionako na ivici rata. U takvoj situaciji poraz u fudbalu – nije bila opcija koja se razmatrala. Sovjetski komesar drži predavanje o očekivanjima “druga Staljina” i čitavog sovjetskog naroda. U svlačionici je ambasador u Finskoj, čelnici Komsomola Mihajlov i Šelepin i još neki mrki drugovi u kožnim kaputima, u jugoslavenskom taboru, takođe, ambasador i još neki drugovi ozbiljnih lica.
Čitaju se, stotine telegrama radnih ljudi (prema nekim izvorima stiglo ih je oko tri hiljade), kolektiva i vojnika s karaula na bugarskoj ili mađarskoj granici, u kojima im se želi sreća u utakmici, a pred sam izlazak, igračima ionako bledim i preplašenim, član delegacija donosi i Titov pozdravni telegram. “Nama su se noge odsekle. Sad ti igraj kad ti Tito šalje telegram” – prisećao se sa smeškom tog dana veliki Vladimir Beara, golman te sjajne generacije. Igrači i jedne i druge ekipe, kako su im rekli, nisu samo fudbaleri, oni su “ predstavnici svojih zemalja, naroda, vlada i partije”. Pobeda ili smrt! Ogroman ideološki teret bačen je na pleća igrača. Veliki ruski igrač Leonid Ivanov se seća kako mu je jedan igrač potišteno rekao ” Leonide, mi smo danas gladijatori. Igra se do smrti”!
Jedan od najvećih fudbalera Zlatko Čajkovski reći će saigračima: ” Danas za ljude kod kuće postajemo ili heroji ili kukavice!”
Sudija je Englez Arthur Elis koji će nakon “drame u Tampereu” suditi i “bitku u Bernu” – finale svetskog prvenstva 1954. godine Nemačka – Mađarska.
Na teren izlaze Vladimir Beara, Branko Stanković, Tomislav Crnković, Zlatko Čajkovski, Ivan Horvat, Vujadin Boškov, Tihomir Ognjanov, Rajko Mitić, Bernard Vukas, Stjepan Bobek, Branko Zebec.
U crvenim dresovima Ivanov, Križevki, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Netto, Trofimov, Nikolajev, Bobrov, Marjutin, Beskov.
U Tampereu utakmica epska – 5:5! Na terenu postoji samo jedna ekipa – ona u plavim dresovima. Igraju kao na krilima Pegaza. Rusa nema nigde. Na poluvremenu 3:0 za Plave – Rajko Mitić (29) Tihomir Ognjanov (33) i Branko Zebec. u 44. minutu.
Sovjetski igrači će kasnije pričati kako su im na ulasku u svlačionicu drugovi iz vodstva dobacivali – fašisti!
Jedan od legendarnih ruskih fudbalera, ali i hokejaša, Vsevolod Bobrov, kasnije se, kada su tamni oblaci staljinizma već nestali, prisetiti: “U svlačionici muk. Ivanov plače. Svi smo potišteni. Tešim Leonida, nemoj brinut, trgnućemo se” .
On mi kaže: “Nećemo. I sam ne verujem u to što govorim.”
Osim novog motivišućeg političkog govora, jedino što je rečeno o utakmici, je da se po svaku cenu mora zaustaviti Vukas. U susednoj svlačionici euforija. Svi pričaju u glas. Bodre jedni druge i smiju se. Čim je počelo drugo poluvreme, igrači u jugoslavenskom timu ponovno lete i Stjepan Bobek već u 46. donosi neviđenih 4:0. Mirisalo je na pravu katastrofu Rusa. U 59. minutu je već 5:1. Na brdovitom Balkanu, gde su svi oko retkih radioprijamnika u transu. Sluša se pomno i u Maršalatu. U SSSR-u nema nikakvog prenosa. Ali onda dolazi do najcrnjih 15 minuta jedne ekipe u nekoj utakmici.
Do 75. minute Jugoslavija je rasturala i vodila 5:1. Plavi su imali još šansi, ali onda se nerazumno povlače u odbranu, čuvaju panično rezultat kojeg se i sami boje, priznaće jednom Stjepan Bobek. “Odjednom smo osetili nerazumni strah od takvog vodstva. Da je bilo manje, bilo bi nam lakše i sačuvali bismo ga, ovako se uvukao nemir“, prisetiće se i Beara. Od 75. do 90. minuta Beara je primio četiri gola – 5:5.
Igor Neto će reći: “Bojali smo se rezultata i šta će biti sa nama. I zaigrali smo kao ludi. Iznad svojih mogućnosti!” U produžetku igrači oba tima izgledaju iscrpljeno i grogirano kao bokseri nakon nokdauna. ” Samo smo čekali kraj. Strah nas je bilo da ne izgubimo. Bili smo potpuno prazni. Nisam mogao ni disati a kamoli trčati. Psihički potpuno prazan“, rekao je legendarni Stjepan Bobek. Prema tadašnjim pravilima, nakon produžetka nije bilo jedanaesteraca i igrala se nova utakmica.
Za dva dana, u utorak 22. jula, na istom stadionu, s istim sudijom, pred istim brojem razdraganih i znatiželjnih gledalaca, od kojih najveći broj navija za “Tita”. Ta utakmica nije više toliko epska, ali Rusi su u formi, a dodatni adrenalin im je i ljutito pismo Staljina koje je pročitano pre utakmice. “ Od Jugoslovena se ne sme izgubiti!” glasila je poruka mrzovoljnog brkatog Hazjajina. Urodilo je plodom. U 6. minutu Rusi imaju vodstvo.
Ali tada igrači u plavim dresovima hrabre jedni druge i počinje rapsodija. Prvo kapitan C. zvezde Rajko Mitić, pa Zlatko Čajkovski i na kraju Branko Zebec za 3:1 za veliku ideološku pobedu, usred uzavrelih političkih strasti, kad se glava gubila i za manje, a ne zbog poraza od revizionističkog protivnika.
Jugoslavija je kasnije došla do finala, ali tada nije osvojila zlato. Nezadrživa mađarska laka konjica dobila ih je u finalu, ali taj poraz niko nije zamerio. Tito je nakon povratka igrače primio u Belom dvoru, čestitao svima te, kaže legenda, dao svakom igraču nagradu od 100 američkih dolara. Radio prenos iz Tamperea, gde se utakmica igrala, pratio je do tada rekordni broj slušalaca za neku emisiju. Prenos se puštao i po uličnim, proizvodnim i staničnim razglasima. Taj radio prenos i glas komentatora Radivoja Markovića obeležiće i ključnu scenu filma “ Otac na službenom putu”. Radivoje Marković voleo je pričati o toj utakmici: – “Kada je jedan ruski igrač, u produžetku prve utakmice, opalio loptu koja je prošla Bearu i letela prema praznoj mreži, zanemeo sam. Ništa nisam mogao izgovoriti. Lopta je udarila u stativu. Ali ja više nisam mogao govoriti. Prenos je nastavio Hrvoje Macanović”. Prema pisanju tadašnjih novina, čak trojica ljudi tokom utakmice doživela su infarkte sa smrtnim ishodom. Kakav je to susret titana bio i koliku su važnost pridavali govori i podatak da su rezultat druge utakmice ruski ljubitelji fudbala saznali tek nekoliko godina nakon Staljinove smrti, u jeku Hruščovljeve destaljinizacije! Porazi su bili zabranjeni. O samoj utakmici prvi put je ruskoj javnosti pričao Bobrov u jednom intervjuu 11 godina nakon utakmice! O prvoj utakmici pisale su samo jedne moskovske novine, Večernja Moskva, i to dajući samo imena sovjetskih igrača i njihove strelce. Utakmica se pretvorila u tragediju u “poraženom” SSSR-u. Doduše, kada su se igrači vratili u Moskvu, očekivali su hapšenja, kaže Jurij Nirkov, ali na stanici ih nko nije dočekao. ” Sedili smo u i čekali, a da nismo progovorili ni reč, a onda polako, jedan po jedan smo se iskradali po praznom peronu i odlazili kući.”
Gnev Staljina sručio se na igrače i vodstvo Sovjetske reprezentacije koja se drznula izgubiti protiv “Titove klike”.
Zlokobni Lavrentij Berija šef NKVD-a trlja ruke i smišlja osvetu za nepouzdane fudbalere, pogotovo one iz ekipe šesterostrukog prvaka CDKA (vojnog kluba Crvene armije) na čijim se igračima gradila reprezentacija, velikog Berijina konkurenta. On je za moskovski Dinamo. A verdikt je bio težak. U Kremlju se, prema urbanoj legendi, vodi ovakav razgovor. Staljin: Lavrentije Pavloviču, šta ćemo sa onima koji su okaljali vojničku čast i izdali? Berija: Josife Visarionoviču, kako šta!? Pa rasformirati!
Reprezentacija SSSR-a je raspuštena i za kaznu neće igrati kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1954. godine. Ruski fudbalski istoričari i danas žale: – Imali smo izuzetnu generaciju! Sa fudbalske karte SSSR-a nestaće klub čiji su igrači okaljali čast – CDKA. Izbačen je iz lige i rasformiran.
Svima je oduzeta prestižna titula “majstor sporta” koja je davala mnoge privilegije i pogodnosti. Igrači će biti razbacani po drugim klubovima, treneri pod ukorom u nižerazredne klubove.
Selektor Boris Arkadjev je ražalovan po činu (igrači CDKA su bili zaposlenici vojske i dobijali su za sportske uspehe činove) i lišen svih sportskih titula. Vsevolod Bobrov će reći: ” Bili smo taoci situacije i jednog napetog vremena”. Tek nakon dve godine, kada Staljina i Berije više ne bude među živima, klub će se obnoviti pod imenom koje i danas nosi CSKA.
U Jugoslaviji igrači su slavljeni poput kraljeva, a Tito će nekima od njih poput Vukasa, Vladimira Beare i Zebeca odobriti igranje u inostranstvu.
